У склопу централне прославе јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је 9. октобра 2019. године у Музеју Српске Православне Цркве монументалну изложбу Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве.
Изложба је устројена са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода, уз помоћ Министарства културе и информисања, Министарства правде – Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Секретаријата за културу града Београда и других институција. Изложбу прати истоимени каталог на 157 страна, са преко стотину илустрација у боји, аутора др Миљане Матић, кустоса Музеја Српске Православне Цркве. Изложба је отворена у присуству чланова Светог Архијерејског Сабора, престолонаследника Александра и принцезе Катарине Карађорђевић, представника министарстава Владе Републике Србије, представника Војске Србије, сарадника и пријатеља Музеја, као и бројне публике.
На путу Светосавља настајао је велики корпус српске црквене уметности – од времена светородне лозе Немањића, па преко кнеза Лазара и његових наследника, деспота Бранковића и обласних владара српских земаља Балшића, Котроманића, Црнојевића… На том путу остала нам је поука од Саве Немањића, који се на овом пољу визионарски осврнуо и на будућа времена давне 1208. године, кроз једну од глава Студеничког типика, путем Указа о завесама, иконама и књигама црквеним, (Глава 21): „Неизмењен желим да буде иметак свештених сасуда и икона, и завеса, и књига и осталог свег иметка црквеног. Не само да неизмењен буде већ и да се отуд не покреће, и ни од кога никада од било ког дела не узима. А ко од овога нешто отимајући узме користи ради неке, у грех црквене крађе да упадне, и због овога законском казном осуђен буде. Из другог оправданог разлога чинећи – узимати ове или премештати, ни ми, нити ко други неко добро мудрујући [не може] наредити, осим ако се догоди у време невоље због пожара манастира, када се догоди да се запали, или падне од земљотреса, или штогод друго што може да буде манастиру од помоћи, а друге никакве нема помоћи, тада да се покреће ова, али да то тајно не чини сам игуман, него да је од све старије братије уговорено и одлучено.“ Благословио је да предмети ризница цркава и манастира заувек остану на месту којем су намењене, али истовремено одорио да у случају када је благо у опасности – исто може бити пренесено на сигурно место. Наравно са условом да одлука о томе буде јавна и саборна.
Велики део тог корпуса црквених уметничких предмета и књига нестао је у ратним метежима и разарањима. Данас располажемо само мањим делом онога што смо успели да отргнемо из чељусти разних непријатеља и освајача. Поучени од стране Светога Саве, Срби су у сеобама носили све што је сачувано, а могло се понети. Тако и ово благо које је постављено на изложби организованој поводом осам векова ауокефалности Српске Православне Цркве само је оквирна слика – тек део онога шта је некад кроз историју било створено у црквеној уметности.
У простору Музеја Српске Православне Цркве, специјално преуређеном за ову прилику, изложено је преко шест стотина експоната који су настали под окриљем Српске Православне Цркве – од Пећке Патријаршије и Високих Дечана, широм територије коју су насељавали Срби, све до манастира Крке, од XIII до XX века. Ризнице цркава и манастира чији су богослужбени предмети и књиге настајали као поруџбине средњовековних српских владара и чланова њихових породица, патријараха и епископа, игумана и монаха, као и верујућих људи из народа, изнете су на видело пред поклонике и музејску публику.
Изложена дела су радови врхунских уметника и настали су из руку српског народа, а у славу Тројединог Бога и његових Светих.
На самом улазу у велики фоаје Музеја публику дочекује копија Богородице Соколичке (1312-1316) која је красила портал Милутинове гробне цркве у манастиру Бањска. Уз њу је и Родопово звоно (1432.) из цркве Светог Николе у Дреници. Даље, на степеништу које води у главни ходник, на почетку поставке изложене су и најстарије иконе, а то су две литијске иконе Богородице Пелагонијске, из Дечана и Призрена, као и икона СветогАрхангела Гаврила са иконостаса дечанске цркве, све три настале средином XIV века. На високим зидовима степеништа изложене су копије фресака из манастира Жиче и Пећке патријаршије (XIV век).
Затим се улази у две издвојене, за ову прилику у потпуности преадаптиране просторије, у којима су изложене рукописне и старе штампане књиге из богатих збирки Музеја Српске Православне Цркве, Пећке Патријаршије, манастире Дечана и манастира Крке. Поставку писане речи краси стотину примерака рукописних књига насталих у периоду од XIII до XIX века. Најстарија изложена књига потиче из Црколеза у близини Дечана и написана је у XIII веку. Писана је, као и већина књига и током наредног столећа, на пергаменту. Као најчешћи наслов јавља се Четворојеванђеље, затим су ту и Апостол, Минеји, Пролози, Лествица Јована Лествичника, Добротољубље, дела Теодора Студита и Григорија Паламе. Из XIV века је група књига које су припадале манастиру Дечанима, а то су Поменик манастира Дечана, Дечанска крмчија и Житије Стефана Дечанског. Међу ликовно најизразитије књижне експонате убрајају се Четворојеванђеља из XVI столећа, богато осликана минералним бојама и топљеним златом, кроз раскошне заставице, минијатуре и иницијале. Овај период обележен је и појавом богатог окова, који је изведен од сребрног и позлаћеног лима и украшаван полудрагим камењем, а најчешће је красио управо Четворојеванђеља. Затим се нижу и друге врсте наслова, попут Октоиха, Псалтира, Служебника, Патерика, Типика… У овим просторијама могу се видети налоњи из XVI, као и певница из XVII века која је припадала манастиру Дечанима, дивит и метална торбица за путно Јеванђеље.
На крају обиласка изложених рукописа, наилазимо на србуље – прве штампане књиге у Срба. Најстарија књига штампана на нашим просторима је Октоих из 1493/94. године, штампан на Цетињу под покровитељством породице Црнојевић. Прва књига штампана у Београду је Четворојеванђеље настало у штампарији Тројана Гундулића, трудом типографа јеромонаха Мардарија из XVI столећа. Следе старе штампане књиге израђиване у манастирским штампаријама: у Цетињу, Горажду, Грачаници, Милешеви и Скадру, као и оне богослужбене књиге које су Срби издавали ван граница своје земље: у Венецији, Бечу, Римнику, Будиму, Москви.
По изласку из просторија са изложеним књигама крећемо се ходником у коме је галерија икона. Музејска публика и поклоници имаће овог пута посебну прилику да се упознају са иконама које су донете из ризница Пећке Патријаршије, манастира Дечана, манастира Крке, као и из цркава са Косова и Метохије, уништених од стране албанских екстремиста. Излођене иконе припадају периоду од обнове Пећке Патријаршије и времена патријарха Макарија Соколовића (1557-1570) па све до Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и периода боравка српског народа на територији Хабзбуршке монархије. Овај период у историји уметности настао под окриљем Српске Православне Цркве обележен је великим успоном и жељи за обновом. Патријарх Макарије покренуо је велики талас у духовном и уметничком животу. Окупио је талентоване људе који су са ентузијазмом радили према његовим упутствима. За сликаре су постојала нека основна начела – да се не напушта византијски стил и да се, где год је то могуће прикажу свети Срби. Главни извођачи сликаног програма били су зограф Лонгин и зограф Андреја, који су радили живопис Пећке Патријаршије, као и небројене иконе припремљене за иконостасе и појединачне. Њихови радови красе галерију икона у поставци Музеја Српске Православне Цркве. Иконе из овог периода налазимо у широком ареалу који је припадао јурисдикцији патријарха Макарија. У новије радове спадају иконе српских зографа из периода XVII-XVIII века, попут радова поп Станоја Поповића, Остоје Мркојевића и Козме Дамјановића, који су делали у Славонији и на територији Карловачке Митрополије. Следе иконописци представници српског барока, као што су Теодор Димитријевић Крачун, Димитрије Бачевић и Никола Нешковић. У сталној поставци дошло је до измена у самом постављању експоната, који су овога пута у изложени по материјалу и тематски. Тако су читава прва соба сталне поставке и део друге посвећени приказу црквеног текстила. Одмах у првој витрини изложена је плаштаница зографа Лонгина (темпера на платну), као припрема за потоњи златовез из XVI века. Затим следе најстарији, руком цртани антиминси, плаштанице и аери из XVI-XVII столећа. Уз њих су и врхунски примерци златовезених текстилних утвари XVIII – XIX века насталих из руку вредних везиља које су делале на територији Карловачке Митрополије, попут Ане Баић и Јулијане Станковић. У посебном делу витрине са наруквицама изложен је и примерак цариградских архијерејских наруквица из XV столећа. Изложен је и комплетни орнат од златотканог броката, са златовезеним апликацијама израђен у некој од новосадских радионица црквених утвари, а који је припадао архиепископу Стефану Стратимировићу (1790-1836).
У другој соби сталне поставке могу се видети врхунски примерци епитрахиља у златовезу из XV- XVII столећа, који су припадали ризницама Пећке патријаршије, манастирима Дечани и Крка и текстилној колекцији Музеја Српске Православне Цркве. Уз збирку орара и појасева XVI- XVIII века, изложена су и жезла од метала, дрвета (жезло којим се интронира Српски Патријарх, у техници интарзије) и слоноваче (припадало патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти и осликан је и на његовом портрету).
У збирци митри приказана је једна од најстаријих коју је израдила Јелена Баћањи (из рода Бранковића) у XVI веку, као и митра Арсенија III Чарнојевића – дар руских поклоника из Москве 1697. године.
Трећа соба посвећена је теми – црквеноуметнички предмети од метала. Ту је збирка најстаријих предмета у виду средњовековних напрсних крстова од VII до XII века, израђених од бронзе и сребра. Уз њих су ручни крстови за благосиљање из XVI – XVIII века, израђени у комбинованој техници дубореза и окивања сребрним па позлаћеним лимом, украшени бисерима, коралима и полудрагим камењем, а који су чувани у ризницама фрушкогорских манастира. Овој техници припадају и по својим димензијама највећи изложени, престони крстови међу којима су импозантни они који су припадали Пећкој Патријаршији и манастиру Дечанима, укључујући и онај који у себи носи крст цара Душана. Иста техника најчешће се јавља као украс окова панагија које су такође изложене у збирној витрини. У њој су изложена и два енколпиона: један из XII и други XIV века. Вотиви из XIX столећа такође су се нашли међу експонатима на поставци. Иза овога се нижу бројни путири, дискоси, кивоти, рипиде, дарохранилнице, кадионице, тамјанице, звездице, копља и кашичице, неки од њих настали из београдске кујунџијске радионице, затим оне у Смедереву, али и из руку даровитих кујунџија и златара попут Павла Чајничанина, Дмитра из Липове, Недељка и Луке из Ћипровца, Николе Недељковића из Ћипровца, Кондо Вука и Димитрија Аргирија из Мосхопоља.
Четврта соба кроз експонате приказује предмете који су припадали светим Србима. Најпре је, крај самог улаза у просторију, постављене су две дечанске светиње: првобитни кивот Стефана Дечанског из 1348. године (доцније замењен каменом копијом у коју су премештене његове мошти и који се налази у Дечанима) и изнад њега, као некад у храму, посављена је икона Светог Стефана Дечанског са сценама из житија, рад зографа Лонгина из 1577. Одмах поред изложене су повеље српских владара: цара Душана, којим дарује села у околини Призрена као метохе манастиру Хиландар из 1347/48; препис повеље кнеза Лазара издате манастиру Раваници крајем XIV века, даровна повеља Вука Бранковића манастиру Хиландару о поклону села Горње и Доње Гадимље из око 1390. године; влашког војводе Дуке манастиру Милешеви 1675. У следећој витрини је најстарији сачувани примерак српске примењене уметности, споменик музеолошке нулте категорије – Плаштаница краља Милутина, израђена у техници златовеза почетком XIV века у цариградској дворској радионици. У посебној витрини налази се свечана одора кнеза Лазара с краја XIV века. Сачувана заједно са одором на моштима и овде је у суседној витрини изложена златовезена Јефмијина похвала кнезу Лазару, прво у Србији потписано, женско, везиљско и песничко дело – датовано у 1402. годину. Исто тако, радом руку српске властелинке Катарине Кантакузине Бранковић (кћери деспота Ђурђа Бранковића и супруге Ирине Кантакузине) настала је златовезена митра београдског митрополита Максима. У централној витрини хоризонтално постављеној изложена је гостујућа плаштаница Антонија Хераклејског из друге половине XIV века а која се чува у манастиру Студеници. Њу је према предању Јелена Мрњавчевић, потоња монахиња Јефимија, посредовањем кнегиње Милице даровала манастиру Студеници.
У петој соби изложени су уметничи предмети и архивска документа која приказују живот Срба на територији Хабзбуршке монархије. Писане на пергаменту у свечаном рукопису и опреми, са великим воштаним печатима у дрвеним и позлаћеним кутијама изложене су повеље аустријских царева: Леополда I, Јозефа I, Карла IV и Марије Терезије из XVII – XVIII столећа. Изложен је и превод привилегије Марије Терезије на српски језик. У витрини са руским иконама занимљива је Минејна икона за период март-септембар из XVIII века. У посебној витрини су рипиде у барокном стилу Теодора Димитријевића Крачуна, као и један барокни налоњ. У последњој просторији изложена је тематска витрина са плочама и отисцима старе дрворезне и бакрорезне графике из XVI – XIX века, као и разни манастирски печати.
Изложба српске црквене уметности у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве завршава се престоном иконом Светог архангела Гаврила, уље на платну, рад Уроша Предића, из 1920. године.
Зидове предворја и саме поставке красе портрети који су само део велике галерије која се чува у фонду Музеја Српске Православне Цркве и двору Српске патријаршије у Београду. Они су радови домаћих и страних мајстора, а то су портрети српских патријараха: Арсенија III (Јов Василијевич, 1744), Aрсенија IV Јовановића Шакабенте (Јов Василијевич, 1744), Јосифа Рајачића (E.Swoboda, 1848-1861, и Новак Радонић, Карловци 1855), митрополита карловачког и Патријарха српског Георгија Бранковића (Урош Предић, 1906), затим митрополита београдско-карловачких Мојсија Петровића (1726-1730), Вићентија Јовановића Видака (Јаков Орфелин, 1774-1780), митрополита карловачког Стефана Стратимировића (Павел Ђурковић, 1772-1830), београдског митрополита Хаџи Мелентија Павловића (1831-1833) и митрополита Србије Михаила Јовановића (Sv. Ivanovich, Paris 1899).
Изложбу су приредили: ђакон Владимир Радовановић, др Мирјана Матић, Марија Јовић, ма Биљана Цинцар Костић, ђакон Александар Секулић, Петер Крајинц, Александар Радосављевић, Стефан Којадиновић. Консервација и рестаурација: Милодарка Коцев, Саша Живић. Стручна сарадња: мр Миланка Убипарип, Мила Гајић.
