СР | EN
Close
СР | EN
Манастир Крка подигнут је на месту светиње из првог века хришћанства, због чега представља споменик културе од изузетног значаја за историју далматинских хришћана. Наиме, данашња црква посвећена Сабору Светог архангела Михаила манастира Крка установљена је на ранохришћанској некрополи у виду подземне катакомбе, која датира из времена мисије Светог апостола Павла у Далмацији, око 65. године, када је епархијом Далмација, са седиштем у Солину, столовао Павлов ученик, епископ Ермије (62-68).
По предању и хроникама историчара (Луциус, Бјанки, Фортис, Енгел, Вињалић), Свети апостол Павле враћајући се са Истока, а путујући ка Риму, зауставио се недалеко од града Бурнума, на средњем току реке Тициус, ради проповедања вере. Епископ Никодим Милаш наводи да је у ово доба Далмацију посетио и Свети апостол Лука, проповедајући јеванђеље, о чему сведочи Епифаније.
Угарска окупација Далмације после крсташких ратова трајала је до почетка 12. века, када Сабор бискупа у Сплиту 1111. године доноси одлуку да имају бити затворене све цркве у којима се не служи по латинском обреду. Смењивале су се потом власти византијских, мађарских и млетачких владара овим крајевима. Средином 13. века породица Шубића, наследних кнезова Брибира, издваја се и убрзо под своју власт ставља (?) скоро све најзначајније градове Далмације, да би 1292. године Павле Шубић уз своју титулу владара Босне и Хрватске добио и титулу господара Босне. Освајачки походи цара Душана довели су српску војску до Трогира у време када је Душанова сестра Јелена, тада удовица Младена Шубића, владала Клисом и Скрадином у име малолетног сина. Управо се ово раздобље доводи у везу са оснивањем манастира Крка и подизањем главне манастирске цркве. Иако изнад улаза у манастир постоји камена плоча на којој је уклесана 1402. година, она се, по свему судећи, не може сматрати веродостојном. Предање и изгубљени летопис манастира владике Симеона Кончаревића, на који се позива епископ Никодим Милаш, заслуге за оснивање манастира Крка приписују управо рођеној сестри цара Душана, Јелени Шубић. Она је удајом за бана Младена Трећег Шубића дошла у Брибир у Далмацији, а столовала је у Скрадину. Како се претпоставља, најпре су на обали реке Крке око 1350. године подигнуте монашке келије заслугом старца Руфима (Рувима), Јелениног духовника, и тројице монаха манастира Светих архангела из Јерусалима који су овде дошли из Свете земље.
Подизањем манастирске цркве, Крка израста у најзначајнији духовни центар православља у Далмацији. И Крка и Милутинов манастир у Јерусалиму посвећени су Светим архистратизима. Најстарији датирани извор у коме се помиње манастир Крка је препис драгомана Козме Калвара Имбертија из 1458. године у коме се помиње монах манастира Крка Пахомије. Епископ Никодим Милаш 1901. године помиње постојање синђелије коју је митрополит Јосиф 1454. године издао крчком јеромонаху Симеону произвевши га на дан Успења Пресвете Богородице за игумана „једнодушним избором свег свештенства и благочестивог народа“. Чињеницу да је у избору игумана Крке учешће узимао и клир и народ сведочи, по Милашу, о томе да је поред духовног старешинства овај чин подразумевао и старање над свим далматинским Србима.
На основу посредних извора може се веровати да је податак да је манастир Крка основан око 1350. године тачан. Манастир Крка уписан је на неколико позносредњовековних земљописних карата. На једној од њих, коју је израдио Матеја Пагано 1530. године, Крка је приказана у виду тробродне базилике. Крка се помиње и у извештају генералног провидура Далмације Франческа Гриманија из 1758. године. Када су Турци 1502. године, у доба рата између Турака, Млетачке републике и Угарске, опљачкали Крупу, монаси овог манастира неко време боравили су у Крки. Манастир Крка помиње се у катастарском попису из 1540. године, као и у турским дефтерима из 1550. и 1574. године и касније, у току 17. века. Наиме, босански пашалук чинило је седам санџака – бихаћки, зворнички, црмнички, пожешки, херцеговачки, клишки и кнински, из кога је касније издвојен још један – лички, који је обухватао Котаре. Река Крка чинила је границу између личког и клишког санџака. Манастир Крка био је центар личког округа. После обнове Пећке патријаршије 1557. године, дабробосански митрополит Гаврило Аврамовић (1575-1588) поставио је 1578. године игумана Крке за управитеља црквених послова у Далмацији, дајући братству манастира парохије у Ђеверскима, Кистању, Биовичицу, Селу, Радучићу, Мокром Пољу и Жеровићу, поштеђујући манастир и редовних годишњих давања. Овакав статус Крке потврдио је и митрополит Аксентије (1589-1601). За време митрополита Тодора (1601-1619) крчко братство тужено је код патријарха Јована због неизмиривања егзархијског „данка“, али је лично патријарх донео одлуку 1614. године да се, као што је то и раније био случај, Крка изузме од ових плаћања и да се то надаље има поштовати. Ово писмо послато митрополиту „босанском и клишком и личком“ Теодору писано је у Пећи 20. јула 1614. године. Тројица монаха манастира Крка била су приморана да избегну 1602. године, после турске опсаде града Клиса и одмазде у околним селима. Тада монаси Аксентије, Висарион и Мардарије оснивају манастир Гомирје. У време митрополита Пајсија (1614-1648) у Крки је отворена богословија. Да је у манастиру између 1570. и 1603. године постојала преписивачка активност потврђују записи монаха Панкратија у неколико књига. Помени појединачних монаха Крке заступљени су у више записа рукописних књига, између осталог и у Поменику манастира Ораховице (око 1675).
Ризница Крке представља једну од најбоље сачуваних манастирских ризница Српске православне цркве. Разлози за то, без сумње, леже у изузетном историјском и духовном значају манастира за културу српског народа и посвећености манастирског братства да ову светињу и њене драгоцености сачува. Иако је у више наврата пљачкана, ризница Крке данас садржи више од 2000 драгоцених предмета – рукописних и штампаних књига, икона, предмета од метала, црквеног текстила, веза и портрета. Ризница се богатила како даровима ктитора и приложника, тако и трудом монаха манастира Крка који су, желећи да обогате ризницу свог манастира, неретко откупљивали светиње пореклом из древних монашких центара Српске цркве. То потврђују епитрахиљ Светог Саве, откупљен и пренет из манастира Студеница у Крку 1824. године као „завет Светог Саве Српског“, као и ручни крст за благосиљање, израђен у дуборезу и окову од филиграна, који је крчки архимандрит Јеротеј Ковачевић 1862. године купио од монаха из Пећи. Ризница садржи 48 вредних икона, 106 металних предмета, мању збирку ордења, печата, употребних предмета и оружја, 48 предмета црквеног текстила и веза, 15 портрета и импозантну збирку од 453 руком писане и старе штампане књиге. Предмети из ризнице манастира Крка потичу из неких од најбољих радионица свог времена, а одражавају и космополитски дух обитељи овог манастира, јер су пореклом из најзначајнијих центара примењене уметности Европе и Балкана, или су повезани са истакнутим личностима од којих су набављени. Један од њих је архимандрит крчки Саватије, који је манастиру 1789. године поклонио сребрни тас, 1790. године једну тамјаницу, 1791. године појас са пафтама, а 1804. године везене наруквице и набедреник.
У ризници је сачуван и вредан предмет профане уметности, стони сат у ампир стилу, израђен у Бечу у радионици Петера Рауа почетком 19. века, као и вредан сребрни есцајг коришћен у манастиру Крка у првој половини 20. века, са ознаком да потиче из радње Мавра Мермелштајна (1891-1941), Сефарда из Дарувара, угледног урара, оптичара и драгуљара, страдалог у логору Јасеновац 1941. године. Посебну драгоценост манастира Крка чине мошти светих. Како Бошко Стрика пише 1930. године, у манастирској цркви је било девет кивота са моштима светих, „од којих је седам окованих у сребро“. Он тада набраја мошти Светог Трифуна, Антипе, Харалампија, Власија и Светог Николе, док су натписи светих на осталим кивотима били нечитки. Старине манастира су у време док су чуване у Крки биле распоређене у манастирској ризници, библиотеци и архиви, на првом спрату.
Стручна сарадња
Пројекти
Изложбе
Контакт