Повод за писање и изведбу Похвале била је битка код Ангоре 1402. године. Мотивисана љубављу према свом народу, кнезу Лазару, а нарочито његовим синовима Стефану и Вуку, монахиња Јефимија саставља похвално слово кнезу Лазару, величајући га и поредећи са највећим хришћанским ратницима. Она моли Лазара да својим молитвама помогне српској војсци у тешком историјском тренутку. Једини украс Похвале чини разлистала лозица извезена као оквир текста чија слова такође делују као украси, захваљујући вештим рукама везиље и песникиње Јефимије. Похвала је пратила Лазареве мошти и у Великој сеоби, била уз њих вековима у манастиру Врднику, све до Другог светског рата.
